19 ožu. 2012
ožujak 19, 2012

Aničin uspravan hod- (drugi dio)

3 komentara

Kao žrtva prošla je teška životna iskušenja boraveći u neljudskim uvjetima dugih 547 dana.
Anica je oličenje hrabre i odvažne žene koju nikakve prijetnje i strahovi nisu uspjeli pokolebati.

 ‘Ja ću vas danas čuvat i ne morate se ništa bojat, kako će te radit.’ Imala je dušu, ne triba  grišit, triba pravo reć. Bila je jako dobra prema nami. Ta mogla me je ocrnit i svašta mi natovarit na leđa. Ona je sve znala, ali nije. ‘Neka svoga i u gori vuka.’ Ubrzo je nestala i nikad je više nisan vidila.
Teror u zatvoru nije popušća sve do zadnjeg dana. Da san tamo umrla, tu bi me i zakopali, bez ikakve milosti, nema kući dok ne prođe rok, a meni je bilo baš svedno.
Slika
Dan prija nego će nas pustit opet prozivlju Lončaruše, jednu iz Ljubotića, Vinku, Ljubicu i mene. Tu nas u krugu ima oko četiri stotine, a oko nas barake i žica.  Nakon toga milicija nas odvede u zatvorsku upravu. ‘Znate li vi kuda će te sad.’ Mi sve u glas odgovorismo: ‘Ne znamo.’  ‘Vi ste od sad slobodne, ali pod uvjetom od pola godine. Sad ajdete kući momke smo vam pobili. Morate biti poštene i oprezne ili će te opet tu doć.’ Svi su naši muški odležali do zadnjeg dana. Tu su s nami bile Ljubica i Vinka Bilaćeva iz Turčinovića. Vinka je i sad  živa. Kad su nas pustili mi ko jadne jadnice, ne znamo kud ćemo ić, samo nako šebeljamo.  Na kraju smo došle na stanicu, ali nemamo novaca za vlak, šta ćemo sad, a Vinka se Bilaćeva kidisala smijat. Čemu se smiješ, Vinka, a ne znamo ni kud ćemo. Na kraju smo se nekako utrpale na vlak. Ne znan dokle smo bili stigli priko Bosne, kad uđe kondukter: ‘Karte, na pregled, molim.’ Nas pet-šest nema. ‘Šta ste vi?’ Mi velimo: ‘Zatvorenici, nemamo ništa.’  ‘Onda ništa, ništa. A kud putujete?’ Mi velimo: ‘Za Mostar.’ Iz Mostara kući pješke. I kad san kasnije radila u Mostaru na građevini ja san uvik išla pješke, nisan strašiva bila. A sad niko nikud bez auta neće.
Kad san došla kući, morala san se prijaviti starešini od milicije. Bio je komandant iz Ilića, debeo i crn, a drugi je bio Jozo Bubalo iz Ljubuškog, čula san da je umro od srčanog udara. Iđući sama okrenula san se i zapazila jednog milicionera kako iđe za mnon.  Bijo je to Jozo Bubalo iz Ljubuškoga.

Slika
Mate Grbešić – Ikanov 1920.g.

Nakon što me je stiga,  reče mi: ‘Oćeš li se ti za me udat.’  a ja mu reko bez razmišljanja da nas dvoje ne more zajedno. A on će meni: ‘Šta to ima veze. Ako tebi smeta milicija, ja ću se odma skinut. Ja ti govorim ozbiljno, ako imaš koga kod kuće, da se vidimo. Ja ću se za misec dana ženit.’ Fin je momak bijo, nema govora, ali ja to nisan želila, jer moga brata više nema ( prema svjedočenju očevica, Mate je na stravičan način likvidiran na Bleiburškom polju), a i moja je kuća izgorila od tog rata. Za misec dana, oženijo je Jaku Nakića iz Mokrog. Jednostavno take ljude nisan volila jer me je dosta toga u životu ustravilo i oparilo. Dok me je pratijo do Marijanice (silos) sve mi je kosa od stra resla. Opet će on meni: ‘Ja nisam nikom naudijo, ja sam pošten čovik.’ ‘ Ništa ti ja ne znan’, i ubrza korak.
E šta ćeš, došla san kući u jednu šupu. Znan da ništa ne smin pričat, brat Šimun je u zatvoru, a petero mu dice za vratim. Najmlađa Iva, tek je propuzala. Nema u kući ništa, ma da je zapališ, nema u njoj šta izgorit. Muka je to velika bila.  Ne daj je, Isuse, nikomu više. Kakve je sve patnje bilo, ja nisan mislila da ću je priživit. Ne znan, kad se svega toga sitin, teško mi je.
I šta ćeš, od nečeg se mora živit. Ja ti se zaposlin u mostarsko građevinsko poduzeće „Hercegovina.“ Ubrzo smo otišli na teren u Konjic. Tamo san radila sve posle: sijala pržinu, nosila blokove, mišala ručno malter, nosila ga na peti kat i dodavala majstorin. Bijo je to težak posa za muške, a kamo li za žene. Ma bilo mi je gotovo neizdržljivo. Kad jednog dana, odnekud se stvori oni Bubalo. Kaže mi: ‘Jesi li to ti? Pa jesam li te zva bona? Šta ti ovde radiš?’  ‘Eto, to je moja sudbina’, velin ja. Bože, Bože sačuvaj. Pa radi, radi i radi. Kako su to bili teški i naporni posli za žene, majko moja.
Pa kad je Tuđman doša na vlast, nas je političke zatvorenike više puta zvalo u otel, radi dogovora oko oštete. Iza toga smo se javili u MUP, jednom čoviku iz Knešpolja, koji je bijo šef naše udruge. Za svaki dan proveden u zatvoru, dobili smo po današnji 15 KM. Ja san u 4 rate dobila oko osam tisuća maraka. Onda su mi sestrići pritekli u pomoć. Nešto san malo prodala zemlje i što mi je Hrvatska država dala, ovo je sve što sada iman. Sve su mi sestrići napravili, od kuće do čatrnje, takorekuć bez kave. Sada priman iz Hrvatske penzije 150 maraka i naše tri stoje, ko i svi ostali. Svašta san u mladosti podnila, ne daj Bože nikomu, ali mi je sada ko kraljici, ko da san s neba sašla, svega iman hvala Bogu. I sad mi govore, eno je  prava ko cura, ta nisan se udavala, a cura dašta san. Da ste bili di ja , ne znan. Bog zna za svakoga. Puno su mi zla napravili, ali ja ne mrzin nikoga. Ali kad dublje promislin „Alal svakomu“, ja sam kršćanka i u crkvu iđem.  Ma, stara san, ja san 22-o ( 1922.g.).
Ko me je oda ni sad ne znan, volin da ne znan.  Neka njima Bog oprosti, za ono što su mi učinili. Ja svima opraštan, jer mir mi i spokoj triba.
Mislila je naša naivna mladost,  ne more ovo ni dvajest dana izdržat, a kosti prid svojin pragom ostaviše. Neka jin Gospodin bude milostiv. Šta reć drugo. Jeli.“
Unatoč svima patnjama Anica je ostala uspravna, ne posustajući pred zlom koje ju je pokušalo satrti. Nakon svega što je proživjela, srce joj nije obuzela mržnja, nego vedrina i kršćansko praštanje. Kako je u kasnijem razgovoru potvrdila, svu snagu je crpila iz molitve i pouzdanja u Boga. To je jedino i drži.

3 Komentara za Aničin uspravan hod- (drugi dio)
  1. ovo je sveta žena što oda po zemlji,pored svega što je preživjela nikogane mrzi

  2. Boze, u vjecnosti je primi u svoju blizinu, kraljevstvo, ljubav, mir, radost… Sto je 90-100 godina na spram vjecnosti!


[Na vrh]
Ostavite komentar