Curićušina sjećanja

Pred vama je svjedočenje krepke starice koja ni u devedeset šestoj godini ne posustaje pred životnim izazovima.
„A šta ću ti reć moj sinko. Rat je moju kuću zavio u crno. Četeri su mi divera nestala na križnom putu, jedino je moj Andrija (Marušić) doša živ kući. Sitna dica i neimaština, Bože kako je bilo teško i jadno. Mučila san se i svašta radila da mi dica ne umru od gladi. Ko da mi je sam Bog posla rudare Lovru i Matu i njihovu sriću. Dvi tri godine u fasunki su mi donosili iskrojenu gumu za opanke. Kad bi se vraćala iz Mostara, milicija bi često zaustavljala autobus i pritresala sve putnike. I tada san nosila iskrojene opanke, ako mi ji nađu eto meni zatvora. Vraćajući se prugom iz Mostara (oko 1947.g.), ko da san pridositila da će me neko prokazati i  ja ti sve iskrojene opanke nabijen oko pasa. Kad na Gedžinoj Strani milicija, stoj i sve van. Milicija mi počela prigledavat sve stvari. Bog me je tada spasio. Žene koje su bile oko mene govorile su in:  ‘Pustite jadnu ženu, ta vidite li da je noseća.’

Nakon toga san otišla u Ramu i odnila malo duvana za prodat. Kad san ‘udala duvan’ skastila san kupit šest metara postava za ženske bluze, da imamo u čemu ić  k misi. Kad san došla prid prodavnicu stoji milicija, pa me upita: ‘Šta ćeš ti mlada ovde?  Šta tražiš? Odi der ti malo vamo.’  ‘Dužna nisan, kriva nisan. Šta ću van ja?’ ‘Di ti je duvan, komu si ga  prodala?’ ‘Ma koji duvan, kakav duvan? Otkuda san ja nema duvana, samo ima liskovine.’ ‘Odkud si ti mlada?’ ‘Ja ne znan, mora da san zaboravila. Odnekud već jesan. Ma mislin se, ko će ti se kazat.’ ‘Mlada ti si nosila i prodavala duvan.’  ‘Ma jesan li ti rekla da nisan. Kad me ujtiš, onda mi reci. Znan ja da ste vi tu postavljeni da me pitate, a na meni je da van kažen. Da nosin duvan ja bi van rekla, nosin i evo ga, ali nisan. Nisan i gotovo.’ Ma mislin se nećeš me privarit. ‘Pa, odakle si postav kupila?’ ‘Ja san od kuće ponila pare. Kakva je kuća da nema para.’ A nema u njoj  ni elera za izgorit. Tu ja bila i bila, pa mi na kraju rekoše. ‘Ajde mlada, vrvi doma.’ Ja ti odatle pravo kući. Ma sa svačim san ti ja švercala: duvanom, sirom, maslom, opancima, jajima…Andrija je radio ko cestar na slaboj plaći, a moralo se nekako priživit. Odajuć i srtajuć, nekako smo prišli iz slamarice u ciglaru.
Eeee moj sinko, nikad više ti ja nisan stavila opanka ni duvana uza se, nego ga stavi u prugu po zadi, a ja sidi naprid. Pa ako ga nađe, svakako je izgorio, ali nije moj i gotovo. Eto tako, san ti se ja promećala. Dok san odala, uvik me je Bog čuva i dobro san prolazila. Dok je moja Milica bila mala, (imala je četiri godine) stalno san je vodala u doktura. Jadna, slomila je nogu, pa se pozledilo i stalno san se za nju bojala. Kad mi je doktur Mihaljević reka da će je otpustit iz bolnice, donila ti ja njemu pešćeš, a rekoše mi, on se ukinuo s kuće. Šta ću jadna. Otolen mi dite primistiše u Trebinje. Ma puno je četeri godine odanja po bolnicam, stalno san se bojala da ne ostane sakata, moj brate. Puno san se namučila, ali je fala Bogu ozdravila. Ma, Bog je stalno bio uza me. Tako san ti ja uvik odala i srtala s tim duvanom, više od pola puta bosa, jer bi mi se oni jadni šlaufaši brzo raskinuli.
Ima jedno tri godine, kad sam bila u crkvi, skupa s pokojnom Mandom Domića,  pala san na dnu crkve i slomila ruku. Dobro san, ali ruke više ne mogu dignut. Ma dobro je fala Bogu.

I glavu san nedavno razbila, radeći u vinogradu, a evo me i sad žive. Podnosila san sve teškoće od ovoga svita, ali me Bog svuda pratio i čuvao i evo san dobro. Ja se u Boga pouzdajen i neman se čega plašit.  U svemu san zadovoljna. Teško da bi i sad bila živa bez Božje volje. Život mi je bio težak, i moran trpit kako mi je Bog odredio. Ja san tako zaslužila i ne triban se tomu otimat. Ja znan da san tako zaslužila i gotovo. Ja san u tomu živila i danas živin. Ja se svaki dan smrti nadan, niti je se bojin, niti od nje bižim. Nek mi u jutro rekne ‘eto me’,  ja ću Bogu biti zafalna, naživila san se. Živili smo u siromaštvu, od mog švercovanja ali nisan bila ni gladna ni žedna. Andrija mi umri (muž), sin mi umri (Žarko), ćer mi umri (Milica), a ja ostado ko suvo drvo (rodila je petero djece: Marica, Žarko, Anica Milica i Radica). A, šta ću. Milijardu mi je puta u životu bilo teško. Nikad nisan kukala, već san stalno govorila, nek se Bože vrši volja tvoja. Da nisan dostojna ne bi mi ni da. Nikad nisan kukala da mi je malo, vala Bogu iman sve.

Triba molit i Bogu zafaljivat. Ja ti se sa svetim Antom pogađan. Sveti Ante izmolit ću ti krunicu ako mi nađeš očenaše, ključ ili šta drugo, ako ne nađen neću ti ništa izmolit. Svaki put me sveti Ante usliša. Kako slabo čujen ja ti puno ne pitan. Jednom mi rekoše kako jedna unuka već dugo nemore položit jedan težak ispit. Ja ti očenaše u ruke, klekla prid Gospinu sliku i molila. ‘Gospe pomozi joj jer ti moreš pomoć ako oćeš.’ I mala ti položila, pa ti pričaj.

Jedanom san umalo umrla u crkvi. Kako? Ni sama ne znan. Te subote je fra Branimir Musa predvodio jutarnju misu. U jednom je trenutku mene nestalo, a to je primijetio i fra Branimir. Žene koje su bile oko mene odnile su me u sakristiju i legle na klupu, a ja ništa nisan znala za se. Neko je zva i hitnu. Kad je fra Branimir doša s oltara kaže: ‘Pustite je ona je umrla.’ ‘Ja sve čujen, a ne mogu ništa reć.’ U tom ti eto i doktura koji kaza: ‘Okrenite je na bok.’ I ja san ti odma propuvala i progledala. Pratar mi reče: ‘Bili se ti bako pričestila?’ Pa da za što san došla u crkvu nego da se pričestin, ta nisan došla vas gledat, a nji sve obletio smij, Bože mi prosti. Kad san ti se lipo pričestila, ja ti na svojin nogam do Janjina auta i lipo kući. Posle san slatko užinala i popila po običaju čašu vina, ko da ništa nije ni bilo.
Snaga me izdaje, ali ja i dalje uradin šta mogu, a ostalo vrime molin, a šta ću drugo, to je najbolje za me i za sve moje.  I sad ja postin sve sride i petke.
Ja kad san u lozi (vinogradu), uvik bi ràt i vesela bila. Kad bi je okopavala ili plila.  Kad bi toji posa obavila, uvik san vesela bila. Kad san u kući samo se zamislin, onda nemoreš ništa, kud ću. Kad san u vinogradu, pomalo radin i dan mi prija izađe, meni to ništa ne udi. Kad se umorin dođen u kuću i užinam i popijem čašu svoga vina. Od kad ? Odavno ja tako radin i evo kako san dobro do sad izdržala. Eto ima tog mlika, dica mi ga donesu, ali me srce za njin nimalo ne vuče. Za to ne mogu u kući sidit, ja volin radit. Šta ćeš i mene su godine pritisnule. Ovo će bit prva godina da ću morat dici pripustit vinograd, a šta ću srcu nije drago ali se više nemore. Dica ako oće neka ga gledaju. I sad ja obdan odem u vinograd, ako ništa drugo luga oko loza pospen, srce me vuče, šta ću.  Nema ga bez patnje, nema ga bez problema. Ko je se god rodio nemore bez toga, nemore se u raj bez patnje. Mora se podnosit i dobro i zlo. Ja uvik kažen: ne daj mi Bože duge postelje, daj mi sretnu smrt, i neka me Bog sačuva. Nedao mi Bog tuđeg privrćanja. Ritko me ko zovne Matija, nego samo Curićuša i na to se ja jedino odzivan.“
Sretan ti Uskrs Curićuša.