Juko je bio u visokim godinama i živio je sam, a društvo mu je činila krava koju je od milja zvao „tela“. Noge su ga sve slabije slušale, pa je odlučio ne skupljati više zimnicu za “telu”. Kako se primicala jesen Juko je odlučio za zimu pripremiti suhe govedine, pa je „tela“ završila na lisi s ostalim mesom za sušenje. Već dugi niz godina (25.) „tela“nije više bila tele već stara krava za koju je bilo vrlo teško pronaći zainteresiranog kupca.
Juko je u rano jutro naložio vatru i stavio lonac na šporet u kom se za užinu kuhao kiseli kupus sa suhom govedinom. Kad je bilo vrijeme užini kupus se skuhao, a meso i dalje tvrdo, kao da vatre ni vidilo nije. Kuhanje je nastavio sve do mraka. Kad je došlo vrijeme za večeru stavio je kupus i komad mesa u tanjur. Primjetio je da ni ovaj put meso nije skuhano, ali svjedno je želio probati. S obzirom da je imao samo par zubi uzeo je meso u ruku i zagrizao. Ništa se nije dalo otkinuti, ali se Juko nije predavao. Kad je počeo malo bolje tegliti, meso je iskliznulo iz ruke i udarilo ga po obrazu. „Kad mi se meso omače iz ruke, puče me po obrazu ko sajla“, zbijao je Juko šale na svoj račun.
Uskoro je iz grada stigla nevjesta s djecom. Jedno od prvih pitanja bilo je: „Dide, je li se osušilo meso“? „Je, brte, ali nevalja. Neda se neve svarit“. „Ma valja dide, kako nevalja. Donit ću ja tebi žive sode pa ćeš vidit kako će se meso učas skuhat“. „Eto brte, ako valja nosi ga, ako nevalja ti ga baci, ja ga vazdan nisam moga svarit“, pričao je Juko. Uskoro je neva ponovo došla na selo i donijela sodu bikarbonu, i „tela“ se učas skuhala. Na to će Juko: „Evala ti neve, ništa mekše ni slađe nisam pojio u životu. Odavno se brte nisam vako počastio. Nema krave do moje tele“.